Sunčana ulica

Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:

"Bio sam jednom nesrećan što nemam cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije u Damasku, videh čoveka koji nema noge."

 Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti? Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar.

I ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu ozbiljnu opomenu među svim igrama:

"Stići će samo onaj koji ide."

{Raduj se, Miroslav Antić}

{Saadi}

- Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova.

Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada.

Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.

- Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

- Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš.

Meša Selimović, Derviš i Smrt