Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:


"Bio sam jednom nesrećan što nemam cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije u Damasku, videh čoveka koji nema noge."

 Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti? Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar.

I ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu ozbiljnu opomenu među svim igrama:

"Stići će samo onaj koji ide."

 

{Raduj se, Miroslav Antić}

{Saadi}